Zaista ne radiš zadaću svom djetetu? NE!
Svog prvog, ranog školovanja se baš i ne sjećam. Bio je rat, pa mi je i drago da se što manje sjećam, ičega, iz tog teškog, dugog, bolnog perioda. Odlazak u obližnje podrume i kuće, nazivao se povremenom nastavom – bez ičega, ali uz puno straha. Ovo ne treba i neće biti neki tužan tekst, ali početak je ovakav jer je to bila realnost zbog koje danas često čujem izjave, poput: Pa ti nisi imala pravu i redovnu školu, pribor, radost zbog dobre ocjene … Zato to priušti svom djetetu i popuštaj koliko god možeš da bi što lakše završilo svaki razred. Nek dijete bude dijete, imat će kad da uči… Kome je još škola pomogla i sl.
Kako sve ovo “slatko” zvuči, naježim se… od muke! Moje odrastanje ne može niti treba da se poredi sa odrastanjem sadašnjih generacija. Nisam od onih koja kaže: Eh, ako ja nisam imala to i to, nećeš vala ni ti, ali nisam ni od ovih, gore opisanih: Mama ti je “izgubila” puno pravih školskih godina, pa ću ja, srećo moja, tebi “olakšati” i sve raditi umjesto tebe, kako mi se ti ne bi napatila, namućila, nasekirala…
Nedavno mi poznanica priča kako joj je baš stresno školovanje, jer sin neće da radi zadaću, plače, baca se… Pa kaže: Ne mogu da slušam tu dernjavu i da gubim sate čekajući da se smiluje i možda sam uradi. Reko’ šta to tačno znači? Kaže: Ma uradim ja zadaću, on se smiri i ljepota! Imat će kad i sam da radi, hajde Boga ti… Ja kažem da svom djetetu nikada nisam uradila zadaću, niti ću. Pogleda me nekako ljutito i začuđeno, kao da mi reče: Bože sačuvaj, kakva si ti to majka!
I nisam slagala. Dijete zdravo, pravo i ja treba da ga činim suprotnim od toga uz dodatak pravdanja lijenosti, bezobrazluka, inata… Logično je da pišem iz ličnog iskustva, da neko ne kaže kako je meni lahko ovako pričati i da ću tek vidjet kako je kad budem imala učenika u kući. Evo, imam učenicu u kući, već drugu godina.
Prvi razred je bio miks svega radi koronskih razloga, ali taj miks kćer je uspješno završila. Nisam joj ja radila zadaće, sama je. Ne zato što je aman pametnica, nego zato što je nešto uradila odmah, a nešto iz trećeg, možda i petog puta, ali sama. Ako kaže da nešto ne razumije, onda ja njoj kažem da čita dok ne bude razumjela. Treba da je žalim jer mora ponovo nešto pročitati? Ma hajte, molim vas…
Jesam pregledala rad, zadaću, da dijete zna da sam tu i da sam spremna pomoći ako baš “zapne”, ali raditi umjesto nje NE, nikako! Komentari s moje strane su bili da je mogla malo urednije, da nešto nije tačno pa da opet uradi i sl. Ne ispravljam ja, ne pišem ponovo ja, ne razmišljam umjesto nje ja. Neko je odredio šta je sasvim normalno za mozak njihovog uzrasta i ko sam ja da sumnjam u to. Ako ti, sine, nije jasno, pročitaj još jednom, pa možda i još jednom dok ne shvatiš, sama! Kada bi krenula plakati jer ne želi da radi zadaću, ja je ne bih prekidala, nego bih i tu iskazala pomoć u vidu: Nemoj srećo raditi ako ne želiš jer postoji ocjena i za to. I to je vid pomoći, a ne: Neka, ja ću! Ama neću, ne želim, ne trebam i na kraju krajeva ne smijem! Ne smijem dijete da pretvaram u … da se ne izražavam!
Možda me neko osuđuje i smatra nemajkom ali eto, to je meni, zamislite, kompliment. Vjerujem u svoje dijete i znam da ona to nešto može, jer jeste za njen nivo uzrasta, moždanih vijuga, mogućnosti i znanja, pa nema potreba da je sputavam i smatram nesposobnom i da radim to umjesto nje.
Nije meni teško, a ni mrsko, ali mi je pomalo žalosno i zato nisam zagovornik toga. U prvom razredu nije bilo igranja, učilo se, radile se zadaće svakog dana, zaista nije bilo naivno i bezazleno. I drago mi je zbog toga. Sada je evo drugi razred i zna da će biti više “posla” i više učenja uz više zadaća. Mene treba učiteljica da ocjenjuje kroz dječije radove? Ja sam svoje završila, sada je red na nju. Ona ne zna to, ali joj je mnogo lakše, normalnije, ljepše, bogatije u svakom smislu nego što je meni bilo (probamo zanemariti koronu, ako je moguće).
Nisam neka pametnica, ali pustite djecu da sami uče, da sami rade. Da znaju šta je i kazna, ali i nagrada za dobro obavljen posao, bila to ktritika ili pohvala učiteljice ili kasnije ocjena.
Kada dođe ponosna iz škole pa kaže kako je dobila pohvalu, onda je pitam o kakvoj se pohvali radi, pa mi kaže: Pa zato što sam dobro uradila zadaću. Onda ja kažem – eto vidiš kako je lijepo kada se potrudiš i sama sve uradiš, jer da sam ja uradila, ja bih dobila pohvalu 🙂
Ni ovo nisam slagala. Poenta je da trebamo da vjerujemo u njih, puštamo da sami rade zadaću ali da znaju da smo tu, spremni pomoći ako baš nešto “zapne”. Iskreno, dešavalo se da i ja nešto po tri puta pročitam, nije me stid reći. Ali ja imam opravdanje – nisam to učila u ratu – jedna od onih “šupljih” metoda pravdanja.
Imam i sina predškolarca i eto, zamislite, ni njemu zadaću neću raditi. Evo sad čujem kćer kako u sobi sebi govori: Ovo slovo je previše malo, treba mi gumica – dijete razmišlja naglas što je sa svim ok. I mater joj tako često… Ili da mi nije dijete, ne daj Bože, pobudalilo od toliko obaveza i zadaće koju sama radi …
Nemajka,
Melika Hrvić
