Dovoljan jedan ili tri kofera?
Onaj ko bi želeo da putuje srećno, mora da putuje bez mnogo stvari – Antoan de Sent Egziperi.
Kao mlađa (do prije 10ak godina) pakovala sam i što treba i što ne treba. To tek sada shvatam… Jutarnja kombinacija, podnevna, vešernja, pa ona do plaže, za plažu, oko plaže… Pa da se sve kombinuje bojom – kupaći i peškir ako je ikako moguće. A gdje je obuća koja ide uz svaku od tih kombinacija, pa higijena, apoteka, razne mazalice, faktori i sl.
Uvijek tako nosila i većinu istog, čistog vraćala nazad. Ne padne mi na um da se svlačim i presvlačim po nekoliko puta, te da se trudim da sparim boje, detalje… Shvatim da je to zapravo opterećenje i umor, a trebalo bi biti rasterećenje i odmor. Sve to shvatim kada već natovarena stignem na more i kažem da je to posljenji put. Da, baš! Ali evo, ipak je bio posljednji put 🙂
Sada, a već odavno, jedna torba / kofer su dovoljni za sve nabrojano i još da stane sve potrebno za makar jedno dijete. Suprug odavno govorio, ali ja naknadno priznala da je u pravu: Melika, ako nešto zaboravimo, onda to znači: Ili da nam ne treba, ili ima alternativa ili ćemo kupiti. Eh, odkako to i ja utuvih u glavu, pakovanje mi više nije stresno i dugotrajno.
Dovoljno je par presvlaka i to u zavisnosti od trajanja puta. Prije sam nosila isto za dva, koliko i za 15 dana. E, nećes više!
Jos jedna misao koja me naučila na manju količinu sadržaja u gepeku je: Joj, valja sve oprati kad dođem… Iznad glave mi se obrnu tri, četiri mašine veša i odmah nekako shvatim da mi mnogo toga, ustvari, baš i ne treba 🙂
Realno, ako u smještaju u kojem boravimo nema mašina za veš – mamo ruke. Uvijek postoji neka kanta ili lavor gdje možemo malo proprati stvari,a sve bude suho za pola sata… Lakše je pri povratku zamisliti dvije, nego, recimp, četiri mašine.
Razumijem omladinu i dvadesete, pa i tridesete, ali evo priznajem da dođe momenat kada se uspješno riješimo te tegobe i zaista bude lakše – kako prije odlaska, tako tokom, a i poslije povratka 🙂
Sve je to do godina, obaveza i životnih, da kažem, stanja. Neko uživa u svemu tome i to ne treba remetiti, a kome je briga i stres, neka proba ovaj lakši pristup. Zapitajmo se – treba li nam sedam haljina i devet sorceva? Ma ne treba sigurno! Pa svakako smo većinu vremena u kupaćem, ostalo je samo popratno.
Dobra volja, a za more je uvijek ima, te dobra ekipa su dovoljne. Sve ostalo ide laganije. Ovog puta, moju četveročlanu porodicu, svojim enterijerom počastit će jedan kofer. Na to prije nisam mogla ni pomisliti, a da ne dobijem neki napad smijeha. Ali eto, dođe sve na svoje.
I naravno, uvijek me zanimalo, kako nekako vratim više nego što ponesem… Pa lijepo – kad pokujem za odlazak, sve je složeno pod konac, ali u povratku ni traga od tog urednog konca.
Kako god, probajte ako do sada niste. I ja sam mislila da mi baš sve treba ili mi može zatrebati ali… To se nije desilo. Preživjela sam i sa dva, tri šorca, naprimjer.
Ne spominjem muškarce, jer njima je (bar većini) uvijek glavna rečenica: Ma ne komplikuj ženo, meni su potrebni pasoš, peškir i kupaće… I onda odemo na more, pa on pita: Da slučajno nisi ponijela neku lanenu košulju ili jednu majicu bez rukava i sl. I to da njima ništa ne treba – pada u vodu… E, sad stvarno ne treba. Uslišila sam izjavu od samo par potrebnih stvari, pa više ne govori da mu baš ništa ne treba.
Odoh da vidim imam li neki peškir koji se slaže sa kupaćim, da ne bih baš odudarala na plaži… Inače, niko nema pametnijeg posla, nego da bude plažni modni guru 🙂
Volela bih da je terapija plaža pokrivena mojim zdravstvenim osiguranjem – autor nepoznat.
Melika Hrvić
