Prestanimo biti pipači/ce voća, povrća…
Definitivno tvrdim da smo svi mi pipači/ce, ponajviše voća i povrća. Vjerovatno malo neobična tema, ali isto tako i svakodnevnica svih nas ili većine… Upravo se, inspirisana, vratih s pijace. Danas mi dolaze gosti i želim da im napravim jela koja znam da vole. Prije toga, slijedi kupovina koja me, kako kažu, izbi iz cipela!
Stojim pored stola na pijaci i čekam da dođem na red. Ali to čekanje se oduži, prođe i onih kulturnih, bontonskih, akademskih 15ak minuta. Ali, vjerovali ili ne, ne uhvati me huja – suviše sam bila radoznala da vidim do kada će trajati ta analiza i ispipavanje svega!
Nana koja tu radi i prodaje decenijama, nema više snage, kuveta i elana da opominje, da se bori i objašnjava nešto što treba biti sasvim jasno i normalno – da ne pretumbavaš voće i povrće svojim rukama – pa makar sterilne bile. I tako, čekam ja, čeka nana prodavačica…
Mušterija (ispostavi se kasnije nemušterija) je prešla s jednog čoška stola na drugi. U sebi lagano govorim i ponavljam: Sve je uredu, žena želi da provjeri da li je sve friško, dovoljno zrelo, tvrdo, mekano ili je neka srednja žalost… Mao je starija, pa samim tim sporija…. Možda (garant) ima viška vremena, pa evo ovako, često, skrati taj višak… – sam ovo sam lagano ponavljala, dok, ipak, ne rekoh: Gospođo, ispipaste li sve ili trebate još jednom? Pogleda me i reče: Pa zar kome smetam? Ako budem htjela kupiti, ja ću kupiti.
Eh, tu već gubim onaj neki sabur, makar bio i prividan i zaboravim na sve odgojne rečenice, tipa: Neka, i ti ćeš biti stara. Neka, budi smirena i ne obraćaj pažnju. Neka, starijima treba pogledati kroz prste i slično. Evo, sve nabrojano sam odradila ali pipanje i dalje traje. Ne pretjerujem, sve je opipala – i voće i povrće i na kraju krenula dalje, ali reče: Ne mogu sad ništa nositi, pa možda u povratku kupim. Došlo mi je da… Uh, ne mogu sad i ovdje!
Nije ovo tekst koji širi ljutnju, ali jeste dijelom podjela frustracije i pokušaja da ne budemo, nikada, pipači/ce! Nije uredu da rukama diramo nešto, što vjerovatno nećemo ni kupiti, ali drugi hoće. Sada ovo otvara mnoge druge teme: Ih, kada bi samo znali kako se to neko voće i povrće bere, pa u šta se stavlja, čime i kako se utovara, istovara, pakuje… Dok dođe do nas, nema šta ne prođe – ne bi ni kupovali da znamo i slično. Pa,poenta je da to ne znam, ne zamišljam pa me ne mori – mori me pipanje! A ima i njuhača, pa malo prinesu prema nosu da osjete miris… Kupi pa pipaj, miriši, meljaj…
Onda ima i ona: Ma ja za svoje pare hoću da znam šta kupujem! Tačno, i ja hoću da znam pa mi evo muka kada saznam. Obavezno se ovo radi na ovakvim mjestima i pijacama i to gdje rade stariji, nane i dede – pa pipači ispipaju, često nesto i zgnječe i ostave tako, kao vratit će se kasnije! Da, baš hoće! I onda drugi dođu i, naravno, ne žele da kupe izgnječeno. Prodavači ni krivi ni dužni, ostanu bez dijela zarade, a često i bez mušterija, jer niko ne krivi pipalče, nego pomisli i kaže: Onaj dedo ili nana hoće da prevare i podvale truhlo…
Svaka rečenica vuče druge i popratne teme. Samo, pitam se pipamo li sta u prodavnicama? Ne pipamo, jer je upakovano – uzmeš, platis pa tek kasnije pipaš. Doduše, i u prodavnicama ima dio s voćem, povrćem i mnogim drugim proizvodima koji se vagaju, pa mnogi to doživljavaju kao neko pipačko mjesto!
I na pijaci treba biti: Dobar dan, želim toga toliko i toliko. Prodavač/ica će se potruditi da nam da najbolje, pa nema potrebe za pipanjem. A ako bude podvala, onda više ne kupujemo tu i riješen problem. Za sve ima način. Pipanje je nezdravo i uništava! Kako? Pa dok svi pomalo ispipamo, recimo, paradajz koji je jutros bio dovoljno zreo, nakon par pipanja će biti prezreo i niko neće kupiti baš tako mekan paradajz. Kupi što ti treba, pa reaguj po potrebi. Ako neko nije ljubazan, ili je skuplji ili niste zadovoljni proizvodima – samo promijenite osobu, lokaciju. U suprotnom olakšajte i prodavčima i sebi, a Boga mi i ostalim kupcima.
Ovo se tče voća, povrća i pijace. U prodavnicama se, itekako, pipa hljeb. Potencijalni kupac uzme hljeb, pa pritisne dva, tri puta, pa malo okrene, izvrne, prevrne… I onda neko kaže: Ma hajde šta ima veze, da znaš kako i gdje se pravi, s pacovima pored brašna… Ama, ne interesuje me dio koji ne znam. Mogu naslutiti ali ne želim. Vjerujem i da je tahj hljeb možda ispao par puta iz ruke, gajbe, s police… Ali nisam vidjela pa postoji opcija da možda i nije. Ok, za svoje pare biraš, ali može li malo drugih našina: Povjerenje u trgovca; odokativna metoda – nemamo oči radi dekoracije glave; pa pitanje za preoporuku, pomoć, savjet… Ma bilo šta osim pipanja i meljanja.
Evo, samo dok izađem iz stana, dohvatim ručku od vrata, lifta, drugih vrata… I to je dovoljno da ne treba da idem da pipam, bilo šta. Da ne spominjem kašljanja, kihanja i ostale usputne radnje uoči pijace / prodavnice. Puno tema bi bilo, ali evo … Ne širim ljutnju, mržnju, prezir, ali molim vas ne pipajte. Mnogo toga ni voda ne može oprati – pa se ne trebamo voditi time, hajde voda sve opere. Ili pipjamo, ali sa kesom preko ruke ili s rukavicama… Ali ne onim od prošle sedmice…
Trebamo se mi prisjetiti nekog perioda bez ičega, pa nam ne bi palo na pamet da izvoljevamo i pipkamo do besvijesti. Pa na kraju tako i ostavimo, ispipano… Redom bi se kupovalo, kako i treba da bude slijed…
Melika Hrvić
