Volim pričati / šutjeti tokom ispijanja kafe
Kafa sa samim sobom je recept koji svako treba primeniti. Tako jednostavan, a tako koristan. Probajte, provereno radi – autor nepoznat.
Upravo razmišljajm kojem tipu pripadam. Ne moram pričati čim ustanem, ali ne moram ni šutjeti. Valjda sam prilagodljiva po tom pitanju. Doduše, ovo -ne moram- se pomijenilo otkako imam djecu, pa priče sabahom nisu baš strane, a put do kafe potraje…
Često čujemo kako neko kaže: Nemoj me ništa pitati dok pijem jutarnju klafu – niti čujem niti me bilo šta interesuje. A, kad oćejfim, onda pričaj šta i koliko god hoćeš. Ili: Ja bez kafe ne funkcionišem nikako! Drugi tip su oni kojima se kafa bez društva i jutarnjeg muhabeta ne pika kao dobro obavljena rutina. Vole da razgovaraju uz kafu, da budu saslušani. Ili da popričaju sami sa sobom. Meni, često te kafice najviše prijaju – kada sa sobom popijem, malo porazgovaram, posavjetujem se. Ishod možda ne bude najbolji ali…
Kada imam goste na konaku, onda pijem kafu uz običaje koji njima pašu. Bilo da je u pitanju šutnja, razgovor ili neki miks. Lično, nemam problem da budem pričalica pa kada god, bilo uz kafu ili jok. Kažu da s pričalicama vrijeme ljepše i brže prolazi, pa ja tako činim dobra djela 🙂
Nekima je prva jutarnja kafa parametar za nastavak dana, a nekima opet hrana, dobar obrok. Kako kažu – kad sam gladan/na nisam svoj/a. Sad se već to tiče bontona, jer dok se jede ne priča se, ali uz prilagodljiv balans ni to nije nemoguće niti mora biti nužno nekulturno. Volim kafu i svakog dana popijem po nekoliko, bilo da je ona ćejfna, usputna, brzinska, mahalaška… Ali to ipak ne znači da ne mogu zamisliti dan bez nje. Nekima je to zaista neophodna potreba, navika ili najljepši dio dana.
Većini je kafa samo obaveza koju je navikao obavljati i to tako samo traje, iz dana u dan. Drugima je kafa najbolji jutarnji prijatelj ili asocijacija na: Samo moje vrijeme i misli. Bosanci i Hercegovci jesu najčešće povezani sa stavom koji je prikazan strancima: Kafopije u bilo koje doba dana ili noći.
Mislim da nema lošeg perioda i vremena za kafu. Meni prija kada god i ne utiče na moje raspoloženje ili san. Mogu sama popiti kafu, a da je i dalje ćejf prisutan, međutim, u večini slučajeva, kafa je ‘slađa’ u društvu. Uz ispijanje slijede mnoge teme, razgovori, šale…
Mnogo je i onih koji vani naručuju kafu čisto da bi nešto naručili, iz navike ili reda radi. Dešavalo se i meni sigurno, ali ipak je popijem s ćejfom. Da ne spominjem poroke koje kafedzije imaju za pun pogodak i ugođaj – recimo neki slatkis 🙂
Sigurno smo se svi uvjerili da itekako postoje obje ‘vrste’ ispijaća kafe. Pričalice ili šutilice i oni kojima dan zvanično počinje samo kafom, dok nekima kafa nije na pameti.
Evo upravo pijem kafu, šutim, ali tipkam. To možemo prepisati onoj vrsti – pijem kafu sama sa sobom 🙂
Navika ili ne, kafa asocira na druženje, pauzu, odmor, obilježavanje (idemo na slatku; duguješ mi kafu i sl.). Problem je kada pijemo i pričamo, jer pričajući zaboravimo na kafu pa je popijemo u neznanju. Onda moramo naručiti / napraviti još jednu 🙂
Ovaj dio je iz iskustva. Kako god, kafa uvijek dobro dođe pili je sami ili ne. Jutarnju često pijem iz više navrata i često je više ledena nego topla, ali i dalje se volimo. Rutina je da je ujutro napravim, a nastavak plana je da je popijem, samo taj drugi dio ponekad zaštopa.
Voljeli pričati ili ne, moj savjet je da ponekad popijete kafu sa sobom. Treba nekad misli i planove sastaviti na jedno mjesto. Možda se desi i svađa sa sobom, ali sve je to normalno – svađala sam se i ja i evo još uvijek sam, iole, dobra sa sobom 🙂
Bilo kuda – kafica svuda jer tvoja kafa s tobom je pola zdravlja!
Melika Hrvić
