Često guramo nos gdje mu nije mjesto!?

Tko je okrutan prema životinjama, postaje težak i u svojim odnosima s ljudima. Mi možemo prosuditi srce čovjeka prema postupanju sa životinjama. " – Immanuel Kant

Šta se tebe/mene tiče zašto neko ima/nema neku životinju u kući/stanu? I to u svojoj kući/stanu, molim lijepo! Kako li uopšte dobijemo ideju da pametujemo, savjetujemo i pričamo nešto, a da nas aposlutno niko nije ni pomislio pitati? Mi nešto mislimo, smatramo… Lijepo je ds nabrojano radimo tamo gdje trebamo i gdje se to očekuje od nas, sve ostalo je neprihvatljivo! 

Koliko puta smo čuli kako neko komentariše nešto ili nekoga poput: Oni baš vole životinje i stalno ih hrane; Oni imaju dva psa, sto li će im ta obaveza; Nekidan kupili hranu u konzervi za pse, skoro tri marke platili, da Bog sačuva; Nikakve koristi nemaju, samo trošak; Kiša pada, oni moraju da izvedu cuku; Jesu smiješni, odmor planiraju kako im kućni ljubimci diktiraju; Mogu samo zamisliti da su dlake svugdje, nista kod njih pojela/o ne bih…. I još mnogo sličnih izjava, bez da ikakve veze imaju s nabrojanim. Bitno je komentarisati, pa kako god. 

Ovdje ne mogu biti prosta, ali imala sam priliku da budem upitana da li je pas koji je bio pored mene moj i eto što će mi uopšte? Odgovor je bio, onako suptilan: Jeste se to meni nešto obratili? Nastao je muk i to na sreću, jer da je bilo nastavka, bila bi vala i koja ne baš lijepa riječ. Da se ne lažemo, zovu je i psovkom, a u takvim slučajevima dodala bih – zasluženom psovkom 🙂

Otkako znam za sebe, a znam se več nekoliko decenija, neke životinje su oko mene. Bilo da je u pitanju zlatna ribica, pas, mačka (ili neka komšinica zvana, recimo, zmija) 🙂 I dan danas, moja mama ima mačke, najbolje prijateljice. Obaveza jesu, ali ona to radi s ljubavlju – mazi, hrani, pravi im kućice, održava sve čistim, pa i ruži ih. Tu su i da je oraspolože i ponekad naljute, ali začas one to jaranski razriješe. Mama je penzionerka i kada odvoji što treba za režije i fasungu, ostatak penzije nanijeti za “beskorisne” životinje.

Odrasla sam u mahali u kojoj su mnogi voljeli i imali kućne ljubimce, ali bilo je onih, koji, kada im golub sleti na balkon, aktiviraju alarmantno stanje. Nastaju neki neartikulisani zvukovi ne bi li otjerali goluba, mahanje metlom, stoličarkom, tanjirom i to na način kako bih ja mahala ukoliko bi mi krokodil “sletio” na balkon. Jednom smo pomislili da je nekome pozlilo pa bila vriska, ali jok… Kuršlus je nastao kada su dva vrapca sletjela na sto u bašti… Ostatak priče znate. 

Nazivala sam ih tjeračima, jer vazda nešto ili neko smeta: ptica leti baš iznad njihove kuće, mačka se olakšala na trotoaru ispred njihovog ulaza u avliju, baksuznom golubu ispala mrvica iz kljuna pa moraju da metu ili šlaufom “sve to” da saperu, pas preglasno laje, a čopor kad naleti nema obzira u kasne sate, te konin papagaj samo nešto nabraja i sl. 

I moju mamu su znali “eto onako drugarski” pitati: A, što Sadeta, Boga ti trošiš i vrijeme i pare na mačke? Kakve koristi imaš? Mama prozbori: Prvo, jer ne postavljaju tako glupa pitanja. Drugo, veća korist mi je od njih nego od tebe. Treće, vrijeme i pare je često bolje podijeliti sa životinjom nego ili ni sa kim ili sa svakim. Od tada, haman i ta kona ponekad baci koji zalogaj kraj puta, da se nađe 🙂

Poenta je – šta koga briga šta ima i šta radi između svoja, kako kažu, četiri zida? Pa ne kupujemo, ne trošimo, ne pazimo, ne hranimo mi tuđe kućne ljubimce pa da nam je neko kriv, dužan… Nekome nije normalno da životinja bude u ljudskom životnom prostoru, ali isto tako, tom nekome ko ima ljubimca, možda nije normalno što taj drugi nema – vrlo jednostavno. Za neke stvari postoji kompromis, za neke apsolutno ne i to je sasvim uredu. 

Nije lijepo da oni koji imaju ljubimce ne vode računa o njima i njihovim potrebama i higijeni, pa da cijela zgrada, mahala ima neke posljedice, ali u suprotnom je sve OK!

Jedno je voljeti ili ne, ali drugo je nametati svoj stav, mišljenje…. Isto tako postoji i strah, možda alergije na dlaku… Sve razumijem ali ostalo se riješi: Tebi smeta, ti nemoj – bilo šta. 

Sad se sjetih – sjedimo mama i ja na balkonu (prije nekih 10ak godina) i mačka mi u krilu. Kaže nama ljupka kona: Jeste vala slatka, tigrasta, umiljata ali nikakve koristi od nje…

Mama: Ma jašta, a da ovako psi i mačke hodaju po ulici i daju neki proizvod kao krava mlijeko i koka jaje, jagmili bi se ko će prvi do nje… Boga mi meni ova mačka stabilizuje pritisak kad mi ga neko poremeti.

Mislimo da je kona tada u bradu izgovorila: tobejarabi i nestala iza store (koju je nakacila da ne bi kakva buba ušla ne daj Bože).

To je to “petljanje i miješanje” za koje ne budemo ni pitani, a smatramo bitnim naše mišjenje o nečemu i nekome iako nas se ne tiče, ama baš ni najmanje. 

Za vikend smo bili kod prijatelja koji imaju medenog psa, zlatnog retrivera. Zove se Bak i velika je maza. Moja djeca su bila oduševljena, kćerka minute nije pustila da se odvoji od nje, a nije se ni on žalio. Vlasnici su bili ljubazni i rekli kako je sad vrijeme kada im dlaka baš opada, pa se haman izvinjavaju (nama, gostima u njihovom stanu). Ok , nekome to smeta, ali nama ne. Djeca se izigrala, psu prijalo, a dlake se očiste. I sigurno moja djeca nikada neće gađati, šutati životinje po ulicu, vući ih za rep, vrištati ako im se neki predmet s krilima, tipa ptice približi i sl., nego će prići, pomaziti, nahraniti jer tako ih učimo. Ja nista ne pametujem, samo kažem kako jeste. Djeca me nisu pitala sto će njima pas u stanu, nego me pitala sta Bak voli da jede pa da mu ponese. Bilo mi je drago zbog toga.

Ne treba kriviti djecu ako ne vole životinje, jer to nije urođeno, nego stečeno, najčešće od roditelja. Podavno u parku, dječak ganja mačku da je uhvati za rep. Pitam zašto to želi da uradi, a on će: Pa mama je rekla danas da će me mačka izujedati ako ne pojedem ručak… Ponavljam, nije do djece! Mnogi plaše djecu životinjama i babarogama, a nikako da shvate da opisuju baš sebe, ali nadoći će valjda….

Ne mora svako da voli životinje do granice da ih kupi, hrani ili udomi. Neko voli i ne smetaju mu, ali nisu baš za varijantu da su im preblizu (zbog bala, dlaka, osjećaja neke nesigurnosti možda ili jednostavno straha…). Sve je to meni sasvim uredu, samo smatram da ne trebamo biti kao vegeta, pa se u sve miješati. Ako ne zeliš ili te strah, odmakneš se, ne gađaš ga, a ne pametuješ kako ne treba neko da ima psa ili mačku, majmuna jer eto tebi to nije baš OK! Ako nas ko upita, kulturno i jeste dati neki odgovor. U suprotnom, gledajmo svoja posla – ili svoje ne/izvođenje psa u šetnju, ne/maženje mačke, ne/pričanje s pticom ili možda novija sportska disciplina: što jačim zamahom otjeraj pticu jer, huda, sleti gdje ne treba 🙂

Ja se vodim onom, da, ko voli životinje voli i ljude. Doduše, ne baš sve ljude, ali … Da ne slažem, nije ni da volim sve životinje (zmija mi nije baš draga) ali ne znači da sad idem maksuz da je tražim i možda trujem, udaram… Neka je tamo negdje i neka to bude ljubav na daljinu, ali ipak je ljubav, nikako mržnja… I da je neko koga poznajem ima kao ljubimca, garant ne bih pametovala da to nije uredu, jer, eto ja je baš ne volim… 

Nekidan prijateljica objavila fotografiju s dva papagaja i ja napišem kako su medeni i svaka čast jer ipak ima posla oko čišćenja perja, hrane… Njen odgovor je bio: Ma ništa nije problem, samo neka su djeca sretna. Ta njena dva sina sutra zasigurno neće gađati ptice kamenjem, praćkama i sl. Od malena se uči i što se nauči, nauči se. Roditelj bira put, način. Nekad na sreću, nekad na žalost…

Bude i onih što kišobranom, štapom ili torbom preventivno tjeraju psa koji je sasvim mirno stajao ili prolazio pored njih. Pa kad se pas pobuni, oni kažu: E, jesi vidjela/o kako je samo opasan, agresivan i divlji… Kako ono kažu, ko o čemu… itd. 🙂

Volim zivotinje i imala sam kućne ljubimce: mačku/e, zeca, ribice, psa… Volim i slonove, ali… 🙂 

Jos jedna ekipa prijatelja u kući ima mačke. Imaju i bebu, zamislite. Neki bi rekli (nakon što beba stigne) da ljubimca treba istjerati, odvesti negdje daleko i ostaviti, uspavati… Znači, riječiti se životinje koja je do tada predstavljala sreću i bila nam drugar… To je sebično i totalno nepotrebno. Za sve i svakoga se nađe dovoljno ljubavi i vremena uz samo malo truda i volje. Ako nije smetao do tada, ne treba ni od tada… Oni se svi slažu i niko nikome ne smeta.

Polahko stižu velike vrućine, pa kada negdje krenete, ponesite u nekoj posudi vode, stavite negdje u kraj. Obradujemo ili možda život spasimo nekoj ptici, mački, psu … Nama tako malo, a njima može biti sve. 

Ja jedva čekam da opet vidim Baka, bez obzira na opadanje dlaka – evo i rima 🙂

Sve se opere ili očisti ali sreća da te neka životinja prihvati je vrijedna, zaista jeste. Šalje ti poruku da nisi nečovjek, jer ako životinja pobjegne ili okrene glavu od tebe… Zapitaj se!

I da, ne biramo uvijek mi ljubimce, nekad i oni biraju nas 🙂

Ako nahraniš gladnog psa, neće te ugristi. To je osnovna razlika između psa i čovjeka.” Mark Twain

Hrvić Melika