Čuj želiš kod psihologa!? Zar ti Google nije dovoljan?
Kad pogledam u svijet, postajem pesimističan. No, postoje ljudi koji u meni bude optimizam – Carl Rogers
Čuj planiraš da ideš psihologu? Bože sačuvaj, pa ti nisi normalan/a! Ovo su najčešće reakcije od nekoga kome se obratite ovakvim najavama, idejama, prijedlozima ili jednostavno željom – da posjetite psihologa! Nekao se na ovaj korak gleda kao na neki grijeh, pogrešan put, loš/nenormalan izbor – koji je samo za tamo neke budale, luđake i slične pojmove koje neko izgovori.
Prvenstveno, nemam znanje o medicini, ali eto znam da psihijatar i psiholog nisu na istoj talasnoj dužini, da ne kažem da nemaju veze jedan s drugim, osim prva četiri slova u nazivu. Razlika golema, samo mnogi to stavljaju u isti koš i smatraju da si lud/a ako i pomisliš da odeš nekome ko će objektivno da te sasluša, s tobom šuti ukoliko je to potrebno, pomogne da dođete do nekih odgovora, zaključaka… Ko će da vam pomogne!
Koliko puta smo svi pomislili ili rekli naglas ili nekome: Joj, ne mogu o ovome pričati sa roditeljima, djecom, prijateljima… Ne bi me ni saslušali do kraja, a već bi me napali i osudili… I tako, sve to u sebi držimo, sami se borimo i patimo, pa na kraju možda, ipak, i budemo za psihijatra, a ne psihologa – jer okolina smatra da smo mi sami sebi sasvim dovoljan psiholog. A ima i onaj neki Google, sve zna – nijedan doktor nauka mu nije ravan! Kažu i jastuk pomaže – kad legneš, zabij glavu u jastuk, isplaći se i vrišti koliko hoćes i možes – bit će ti lakše… Jašta će, samo se još više iznerviraš sto izgužvaš jastučnicu.
Iskreno, nikada nisam bila kod psihologa. Možda mi je i poptreban, makar ponekad, ali evo – nemam vremena – ženskobalkanski argument kad treba nešto da uradi za sebe.
Ideju da pišem ovo ovome, “dalo” mi je trenutno stanje drage osobe. U teškom je stanju, bori se sa sobom i okolinom. Iscrpljena, tužna, ljuta… Ljuta na druge jer je ne razumiju, ali i na sebe jer se, kako kaže, “dovela u takvo stanje”. Krivi isključivo sebe, što je zaista greška. Svi se možemo pronaći u ovome, jer, kada nam je teško, mi nećemo o tome da pričamo. Ili možda ispričamo samo dio, ili neku blažu/lažnu verziju. Bojimo se reakcija i osude okoline, posebno najbližih. Zato izaberemo teži put, svjesno.
Doduše, ima i druga opcija: Kada ne želimo nešto nekome da kažemo, jer se bojimo da toj osobi bespotrebno oduzimamo vrijeme i pomislimo kako je prisiljena da sluša nas o našim problemima, mukama, nedoumicama… Zamisli? Takav stav imati o, recimo, prijateljima. Dodatno, apsolutno nepotreban, stres!
Koliko bi samo sreće više bilo, da se međusobno slušamo ili čak samo osluškujemo. Pričanje pomaže, jer razumijevanje i savjet su dobar način pomoći, još ako bude neki iskren pogled i zagrljaj koji nam kaže: Polahko, tu sam, bit će sve dobro! Bez obzira da li je to zagrljaj roditelja, djeteta, prijatelja… Izrečeno iz duše i srca, a ne samo kao fraza! Bitna je podrška u bilo kojem smislu.
Nekoliko prijateljica je posjetilo psihologa. Neke su otisla dva, neke 10 puta. Ne zato što im fali daska u glavi ili su lude, nego su osjetile potrebu da odu. Malo znatiželja, malo u potrazi pomoći. Zaista su imale slične reakcije kada bi ih upitala kako je prošlo druženje – takav pojam i jeste prikladan. Da nisam znala da idu, ne bi ih mogla to ni pitati. Ali znala sam, jer su mi rekle, a od mene dobile suprotno od osude, čudnih pogleda, odgovaranja…
Govorile su: Bilo je super, baš mi je prijalo. Bila sam opuštena i iskrena bez da me koče brige šta će i da li će neko nešto loše da mi kaže, da me ismijava, ljuti… Saslušana sam s puno pažnje, posavjetovana i zaista jedva čekam da opet odem. Dobila sam i zadatak do sljedećeg viđanja… – ovako su govorile s osmijehom i pune neke energije jer su, tamo nekom nepoznatom, objektivno ispričale sve što ih tišti i mući, odgovarale na neka pitanja tačno bez “uvijanja i pakovanja”…
Ako nas strah, stid ili bilo šta drugo sprječava da odemo psihologu, onda to shvatimo kao znak da baš treba da odemo. Sputavanja mnogih osjećanja, dovode do težeg i goreg stanja, pa nam onda ni psihijatar možda neće moći pomoći… Nije šala, preispitajmo se, makar ponekad. Koliko toga držimo u sebi i nikome ne kažemo. Ne zato što moramo reći, nego želimo, ali se bojimo nečijeg pogleda, stava, odgurivanja, a vjerujte i zavisti. Ima i onih koji vide, osjete i znaju da vam je teško, pa pokušaju još više da to utvrde. Nažalost, ali je tako! Moguće je da mnogi i žele da odu, makar jednom, ali novac bude problem. Ovaj “luksuz” zaista nije jeftin – pa čujemo komentare: Čuj da plaćam da me neko sluša – bolje da besplatno pričam zidovima. Ima još mnogo primjera…
Ja sam onaj tip žene, koja voli da priča, ali Boga mi, zna da i da sluša. Nemam nikakav psiho prefix, ali kada osjetim, čujem po glasu ili vidim po ponašanju da neko nije kao inače – to ne ignorišem, ne okrenem glavu, ne pobjegnem. Ostanem i duže nego sam možda planirala.
Evo, dobila sam zeleno svjetlo da prijateljicu odvedem psihologu. Predložila sam i pristala je – jer mi vjeruje i zna da joj ne mislim i ne želim ništa loše. Bit ću s njom kao podrška i neko kome će kada se završi termin, reći: Bilo mi je super, olakšala sam dušu i želim da odem opet!
Lijepo je biti okružen iskrenim i dobrim insanima, ali kada nije tako – onda tražimo drugo okruženje. Psiholog je neko ko je godinama učio da zna kako da pomogne drugima. Dozvolimo mu da posao obavlja najbolje što može – kada nam je takav vid usluge potreban! A, često Boga mi i jeste. Možda i ja odmah zakažem termin, pa ne budem samo pratnja…
