Šta ću danas praviti za ručak?
Sve što jedem, neki lekar je proglasio smrtonosnim otrovom, a sve što ne jedem je proglašeno neophodnim za život. Ali ja eto živim i dalje – George Bernard Shaw
Samo da mi neko svakoga dana hoće govoriti šta da spremim za ručak, bila bih presretna – riječi su moje mame, a sve češće ih i ja izgovaram. Koliko god imala želju da spremim nešto novo ili drugačije, imam osjećaj da se dvije vrste jela stalno ponavljaju, vrte u krug. A, vjerujem, da svaka od nas misli da je jedino nama tako i da jedino mi ne znamo šta baš danas pripremiti za ručak… Nismo svjesne da je to (većinom) problem ženskog univerzuma.
I kada imamo dobru ideju pa odemo u kupovinu po potrebne namirnice, vrlo često kupimo baš ono što nam ne treba za taj ručak (smijeh). Čisto iskustvo. I onda smo primorane na novu ideju za neko jelo od tih neplanski kupljenih namirnica. Ja nekako najviše volim napraviti nešto što može da se jede, makar, dva dana. Sreću u opciji za tri dana da i ne spominjem (to mi zimi uspijeva kada je vrijeme sarmi, a svi ih baš volimo). I grah mi je često drag, ali nije zbog toga što napravim pun lonac pa ima i za sedam dana – “nije, nije” zbog toga!
Kada god imam priliku, ja pitam sta će neko praviti za ručak. Ne može nikako biti višak niti na odmet jer ako mi ideja ne treba za taj dan, onda za sljedeći sigurno bude na meniju. Mada, mi žene smo “malo” komplikovane, jer i kad se ekipa u kući složi da ćemo nešto da naručimo, onda slijedi vijećanje šta bi mogli… I tako u nedogled. Naručili ili pravili, jelo vazda izazove stres. Nekad stresa budem sita.
Posebna priča je kad treba udovoljiti svima. Svako domaćinstvo je vodilo ili vodi takve borbe. U mom slučaju, četiri stomaka treba “napuniti” bez smetnji, tipa: Ja to ne volim/ne želim! To mi baš teško želudac preradi… Ja bih pohovano! Može li neka čorbica? Ja nisam sad gladan/na! – i tome sličan repertoar rečenica. Uglavnom, i kada se svi najedemo i obradujemo želudac onim što volimo, to zadovoljstvo (nama ženama) kratko traje, jer već razmišljamo o tome: Šta ćemo sutra za ručak? Prisjedne nam i to što pojedosmo.
Muškarcima je ovo često smiješno i nebitno. Na pitanje šta bi za ručak? – ponosno odgovaraju: Ma svejedno! Može šta god ti je najlakše. Ma hajde ne brini, pojest ćemo nešto… I tako ja jednom sjednem za sto i svojim milim članovima porodice kažem: Hajde sjedajte da pojedemo jedno veliko svejedno! Bili su to neki nejasni pogledi i još nejasniji izrazi lica, ali nakon toga su iole pazili šta će odgovoriti kada ih pitam šta bi htjeli za ručak. Sad odjednom znaju i dati poneku ideju.
Ja sam trenutno sretno sita i ovo pišem olako, jer… Pogodite šta je u pozadini tog stanja? Pa grah koji smo svi ručali i koji će nam i sutra praviti društvo na sofri. Do sutra sam slobodna od teškog pitanja, a to nisu česte situacije.
Ja pojedoh jednu porciju, a mogla sam dvije – ali rekoh sebi: Neka Melika, razgodi, možda ostane i za tri dana (opet smijeh).
Gostima sam često zahvalna. Imam ih dvije grupe – oni koji sami kažu da bi za ručak punjene paprike, sarmu ili neki mix iz rerne i one koje ja pitam, a oni odgovore prijedlogom kao iz topa – što naš narod često kaže. S gostima nema nedoumica kao: Svejedno nam je! I stvarno, tada nema problema, jer ne moram razmišljati ko šta voli, ne voli, jede, ne jede… Meni daju ideju, a oni pojedu što vole.
Osoba sam koja voli isprobati razna jela, neka možda jednom u životu, ali… Ključno je ovo volim, ali još ključnije što se teško nakanim na taj korak! Kada odemo u neki restoran, prije ulaska kažem sebi: Eh, vrijeme je da naručim nešto što do sada nisam nikako jela ili nisam jela na tom mjestu. I onda uzmem meni, gledam, čitam, listam po nekoliko puta i na kraju naručim nešto šro sam jela bezbroj puta! To je nekako dvostrani problem – isprobala bih nešto novo, ali sam u isto vrijeme pregladna pa naručim provjereno da ne bih rizikovala da mi se nešto novo neće svidjeti… Kako god okrenemo, hrana predstavlja zadovoljstvo ali evo i svakodnevni problem: Šta jesti, šta pravit, šta naručiti…
Kada mene neko pita šta bih za ručak, ja presretna kažem šta god, ali zaista tako i mislim. Nema šanse da ne pojedem bilo šta od sreće što sam taj dan slobodna od dumanja.
Često upratim neke edukativne sadržaje o zdravoj hrani i nije da se ne razočaram kada pročitam: Ne bi trebali niti smjeli jesti masno, prženo, prskano, slano, pohovano, fast food je zlo (jeste zlo, ali ukusno zlo)… Pa evo, ja ne znam šta onda da jedemo? Sve konstatacije ovog teksta i postavljena pitanja su skup reakcija mene, mojih članova porodice i prijateljica. Umjesto pozdrava prilikom poziva ili dopisivanja, počele smo jedna drugu pitati: Šta je danas kod tebe bilo za ručak ili šta sutra planiraš za ručak.
Ideje prikupljamo blagovremeno. Možda je ovo neki balkanski sindrom, gdje doručak, užine i večera ne predstavljaju bitnost koliko taj ručak. On je kao glavno jelo za preživjeti pa mu se toliko posvetimo. Meni svaki obrok bitan, ne dam se omesti pa da koji propustim. A, iako propusutim, nadoknada nije nemoguća misija.
Nisam od onih koja smatra da svakog dana mora biti ručak u nekoliko etapa. Nisam ni ona koja smatra da djeca treba da odrastu na brokulama… Može ponekad i kriška da se namaže. Ne vodim se baš onom: Mazali su i meni pa šta mi fali… Ali nije ni da se ne slažem. Kao što nekad pojedemo obrok više, tako neće ništa faliti i ako redovan obrok zamijenimo nekom laganijom, manje zdravom alternativom. Evo, ja se nikad ne protivim i ne smatram imalo lošim kada mi neko kaže: Vodim te na ručak, idemo pojesti neke sočne palačinke! Ma kome treba neki slani uvod.
Nego, odoh ja pojesti jos malo graha, pa ako zafali, onda ću ja sutra namazati nešto, napraviti neki sendvič… Vrijeme je za mini pauzu do sutra, kada slijedi pogled ka nebu i pitanje: Bože dragi, šta bih danas mogla napraviti za ručak? Kada malo razmislim, odavno nismo pojeli jedno, svima drago jelo, zvano “svejedno nam je”.
Doručkuj kao kralj, ručaj kao princ, večeraj kao prosjak – narodna izreka.
Samo je kod nas ručak kralj prehrane 🙂
Melika Hrvić
