Danas sve na dugme, a prije se pralo u potocima
Koliko puta smo čuli kako nam stariji članovi porodice ili komšinice prepričavaju kako su prije morali sve da peru “na ruke”? A, povod je da nam dočaraju, kako je nama mlađima danas mnogo jednostavnije i lakše. E moja djeco, kako sam ja prije morala vani, u avliji, bilo hladno ili ne, da perem veš i suđe… I niko me nije pitao treba li mi pomoć i da li mi je naporno – česte su rečenice mama, tetki, rodica…
Priznajem da nije bilo nimalo lahko niti prijatno, ali kako i same kažu, za bolje nisu znale. Sve je bila kombinacija lavora, lonaca, grijanja vode, nosanje, tereta i puno snage i hodanja uz sve to – više puta dnevno, godinama… Buni me samo to, što sada kada znaju i imaju priliku da olakšaju sebi, one to ne podržavaju niti žele da se, napokon, nagrade.
Prva moja mama kaže kako ne vjeruje da mašina može bolje oprati suđe nego ona, te da nema te mašine koja će ćilime detaljno oprati… Ih, dok mašine operu suđe ili ćilime, ja to tri puta brže, bolje i jeftinije mogu stići i završiti – uvijek je istog mišljenja. Sreća, pa je s mašinom za veš uspostavila sporazumni odnos.
Prije nekoliko godina sam i sama bila protiv ideje da kupim mašinu za suđe, jer inače volim prati suđe i bila sam sličnog mišljenja kao mama: Pa brže ću ja završiti nego da čekam da mašina odradi sve svoje korake. Danas, ona i ja imamo poseban odnos, mnogo je cijenim i često nazovem prijateljicom. Doduše, više mi je draga jer odmah sve rasklonim kada je napunim, a pranje može odmah nakon toga ili naknadno – bitno da ne kamaram okolo i hvala joj na tome. Posebno kada su gosti u pitanju ili porodica s više članova i djece.
Nedavno prijateljica spominje kako nemaju mikrovalno jer im mama stalno ponavljala kako slični aparati zrače i štete našem zdravlju. Ja je imam i ne koristim je baš često – ne zato što možda zrači, nego ponekad, rijetko, ali baš dobro dođe, pa i njoj hvala. Svaku pomoć treba cijeniti 🙂
Neki misle da nema smisla porediti davna vremena i sadašnjost, ali smatram da ponekad nije ni loša ta vrsta terapije. Kada nam je nešto teško obaviti i to uz pomoć mašine, trebamo se sjetiti naših majki, nana i njihovih tegoba (koje samo iz priča znamo) bez ikakve pomoći i odmah ćemo dobiti elan za posao. Nisu imale izbora niti šansu za odlaganje obaveza…
Svakog dana kažemo kako smo mi oprale jednu, dvije ili tri mašine veša, usisale, obrisale prašinu… Golemo nam je što veš ubacimo u mašinu, kasnije izvadimo, stavimo u sušilicu ili na štrik / sušilo, pa onda sve složimo, možda nešto ispeglamo… Zvuči kao mnogo koraka, ali realno stanje i nije baš tako komplikovano.
Za usisavanje treba malo truda ali ni blizu kao što bi nam trebalo uz metlu i lopaticu. Prašinu brišemo s raznim sredstvima: za glancanje, sjaj, miris… Prije se sve caklilo bez nabrojanog! Ne krivim ja nas – i ja sam iz ovog modernog i digitalnog doba, ali mislim da možemo malo manje da veličamo sve što odradimo na dugme 🙂 Ne može bez nas, ali nije samo naša zasluga, jer mnogi aparati, mašine i roboti 🙂 su naši dobri, vjerni drugari. Kada se pokvare, tek shvatimo koliko mi “više” posla odradimo.
Ekipa iz “stare škole” više vjeruje sebi i svojim rukama. Razumijem da su njima sva današnja pomagala, kako kažu mami para, ali samo da hoće sebi dati priliku…
Evo maloprije uključih mašinu za suđe, mašinu za veš, napravih kafu vodom koja je prokuhala iz kuhala, u mikrovalnoj ugrijah sendvič, upalih klimu…
A moja mama je oprala suđe “na ruke”, dio veša garant pokiselila u lavoru da ne pali mašinu radi nekoliko, recimo, čarapa i rashladila se, također, ručno – lepezom… Da je zima, ovu kafu bi napravila tako što bi vatru iskoristila da voda prokuha, a sendvič bi podgrijala u rerni… Ventilator je, kako kaže nezdrav, a klima se i ne spominje.
Zna reći: Ne traje ljeto vječno, kad je prevruče umijem se i bude bolje, a kada bude hladno, govorit ćemo – eh, da nam je malo sunca. I u pravu je, kao i svaki put.
Danas olahko shvatamo razna pomagala, a pogubimo se kada nakratko nestane struje, jer sve je na struju… Ne kažem da sad trebamo da se vraćamo u prošlost i sebe “kažnjavamo”, ali možemo ponekad reći kako nam je mašina oprala veš bez da nam se žalila 🙂 Da je živa, smijala bi nam se grohotom kada bi rekli da smo mi oprali mašinu veša.
Hvala izumiteljima na olakšicama i činjenici da kamara suđa, prašine i veša nema na sve strane – jer ne stižemo. Ovako samo potrpamo, zatvorimo i upalimo – i crknemo od posla 🙂
Starijoj ekipi od srca želim da sebi olakša i dozvoli da u domaćinstvima imaju više prijatelja na dugme. Vrijeme i obaveze diktiraju sve, ali eto, ako imamo priliku da nam bude lakše, onda zašto da ne… Makar mi minimalno odradile u odnosu na te mašine, dobre drugare. Stariji se boje da bi se trošilo znatno više vode, struje… Možda i bi, ali zdravlje bi bilo iole ušteđeno.
Sad će mašina da da zvučni znak da je završila posao, da ne moram računati i razmišljati kada će biti kraj. Pa će posao da nastavi sušilica i onda ću ja morati da odradim najteži dio – da sjedeći, pod klimom, složim “sav” taj veš. Jadna, sve ja moram! Evo i suđe gotovo, valjda sada izvaditi iz mašine… Ma i posao i sve! 🙂
Još se žalimo ako veš nije premekan ili ne miriše dovoljno koliko mi želimo. Prije je sapun kabaš bio sve: detrdžent, omekšivač, sredstvo za otklanjanje fleka…
Potrudite se da ubijedite i nagradite starije koji ne vjeruju u ova prijateljstva. Možda ih i ne pitati, pa neće imati izbora da odbiju. Moja mama kaže, da, iako bi možda pristala na neku pomoć, nema mjesta za nju… Izgovorima uvijek mjesta ima!
Gdje god se okrenemo, oko nas je sve na struju, na dugme… Cijenimo to i drugima pomozimo da sebi pomognu!
Melika Hrvić
