Back

Sve ljubavi jedne poduzetnice

Po glavi mi se motaju Kemini stihovi:

„Napiši jednu ljubavnu

nek nešto novo bude samo

neka suza nema

na to smo navikli ljude

I pišem pjesmu ljubavnu

na to smo navikli ljude…“ o poduzetništvu na možda novi način.

Lete slike, vidim jednu djevojčicu kako s prozora svoje sobe kroz krošnje drveća promatra krovove Bosnalijeka. Mašta da kada poraste bude neki ženski Merlin, koji mučka i priprema lijekove za svoju mamu, da ne mora  više ići u bolnicu. Često i predugo je moja majka bila po bolnicama, pa nije ni čudo što sam o tome maštala. Moje maštarije je znao i moj otac koji je često bio i otac i majka. Čovjek jakog karaktera i vojničke samodiscipline učio me je da moram biti dobra. Ne samo dobra. Moram biti među najboljim, da moram učiti i samo učiti. Da moram naučiti koristiti racionalno vrijeme. Da moram biti odgovorna. Da moram imati dobar posao, ali da moram prihvati i njegovati sve ono što je prirodom predodređeno jednoj ženi. Mogla bih još o toj japiji od koje sam izgrađena, ali nije ovaj tekst o tome. Danas ću samo o mreži različitih ljubavi koju svaka žena mora isplesti.

Idu slike dalje, mlada djevojka s diplomom u ruci uporno i uporno kuca na kapiju  o kojoj mašta godinama. Vrata ostaju zatvorena. Nema posla, a ja bih da se udam. Otac mi kaže: “ne! Ne možeš preskakati korake.“ Prvo posao pa udaja. Prihvatam i počinjem raditi neke administrativne poslove u mojoj struci. I dalje pomalo glumim Merlina, mućkam nešto za svoju dušu, otvaram biljnu apoteku kao dopunsku djelatnost i zabavljam se. Moje mišljenje proisteklo iz tog vremena je da dopunska djelatnost nije biznis. To je hobi koji povećava džeparac.

I kreće rat… ratne 1993 godine moj otac dobiva informaciju da se daje pod zakup prostor na Baščaršiji. Predlaže meni i suprugu da registrujemo firmu i otvorimo biljnu apoteku. Vjerujemo da će ratno ludilo jednom stati. Ohrabreni tom idejom krenuli smo u registraciju firme i pogodit ćete, prva prepreka su finansije. Da bismo registrovali firmu treba nam osnivački kapital za dioničarsko društvo kiji može biti u novcu i stvarima. Nemamo dovoljno ni za jednu opciju. Imamo nešto opreme, ali nije dovoljno. U čitavu priču se uključuje moj otac i ulaže poslovni prostor za proizvodnju. Rađa se Faveda ( F-Fikret, A- Aida, V – Vedad i A-  pa firma mora biti ženskog roda). Firma mora imati i uposlenika, ko će napustiti posao i preuzeti firmu. U jednom glasu kažu: „Ti“!  Slike lete, dok hranim Vedu, dok ga uspavljujem, gledam dok spava ili igra se razmišljam mogu li ja to? Hoću li moći zaraditi da mu kupim čokoladu, igračku? Noćima gledam u nebo obasjano zvijezdama, osluškujem pucnjeve i ponavljam sebi:“ Možeš ti to! Uspjet ćeš!“ . Dajem otkaz i postajem poduzetnica.

I danas kada to neko učini se kaže da je to hrabrost, ludost, hazarderstvo ili se pita da li zaista imaš viziju?! Te ratne 1993 godine učiniti taj korak u zatvorenom gradu bez struje, vode, kontinuirano bombardovanom, sigurno je bila ludost uzrokovana  ljubavlju! Lete mi  slike rada, učenja, mnogo dana i noći provedenih u firmi do zore. Suza i uzvika „ Ne mogu više“ . Ali neću ni o tome. Želim o onoj mreži s početka priče, hoću o svim mojim ljubavima. Hoću o stalnim pitanjima, koja se mnoge od nas pitaju: da li sam dovoljno dobra majka? Da li sam dovoljno dobra kćerka, sestra, supruga?  A šta više da kažem kada pitaju „ Kako mirim privatni i poslovni svijet“? Vrlo često čujem i komentare „ma sigurno ne kuha ništa“, „muž joj papučar, jadan on“. Ponekad sam sama u sebe sumnjala, preispitivala sebe. Ponekad sam sama sebi dokazivala da sam dobra majka, da se igram sa svojim sinovima dovoljno. I da, kako mi je porodica najbitnija i da znam da kuham… Da zapravo svakog petka pravim pitu kod svojih roditelja i to od sukanih jufki. Mogla bih još o tome ali danas znam da ne moram nikome ništa objašnjavati. Reći ću samo da sam jako sretna zbog ovih porodičnih petaka i zajedničkih ručaka kod mojih. Bio je to često veliki izazov i opterećenje odvojiti pola radnog dana.  Danas kada mojih roditelja nema kada te slike povlačim iz banke lijepih uspomena, sretna sam i zadovoljna zbog tih momenata. 

Da li ste primjetili da nikada nisam naučila voliti sebe. Mojoj mreži ljubavi fali ta nit. Prvi ju je put prije par godina spomenuo moj stariji sin, a konkretno o toj ljubavi sam naučila od naše drage Nadine Gradaščević na sesijama leadershipa-a. Ali radim na tome.  

Ako ova besjeda treba da bude nekom inspiracija onda u mreži svoje ljubavi  na visoko mjesto staviti ljubav prema sebi. Kao sto reče Kemo suza ce biti! Da, suza će biti, ali kada padnete sjetite se one Jaseninove

„ Ništa, de! Spotakoh se o kamen,a već sutra sve će da zaraste“

Budite dio ženskog svijeta i trudite se da uvijek drugoj ženi budete pri ruci. Zajedno smo okean koji može da pobjedi sve.

“Napiši jednu ljubavnu

nek nešto novo bude samo“….

Sretan Vam dan poduzetnica!

Aida Zubčević

Review
5
ok